Капитализам стоји на ставу да у економији и друштвеним односима постоје неприкосновени природни закони који је неопхондо поштовати. Чак и ако их не познајемо довољно, чак и ако су енормно комплексни, поштено и мудро је не игнористати их, макар их због тога назвали и “невидљивом руком”.
Ово је добар поглед, јер природни закони заиста постоје и у друштву и у економији. Многи је човјек пропао или уништио породицу или заједницу, зато што се оглушио о добре законе “домаћиновања” (економије). и многи је политичар и властодржац корумпирао и зауставио природне токове људске активности и новца, зато што је мислио да произвољним законима и порезима може да их по својој вољи управља, преграђује, отвара.
Социјализам и комунизам, с друге стране, у основи имају, барем у оном честитом схватању многих, инсистирање да ствари морају бити боље него што природно јесу или могу да буду. Јер природне су и лоше ствари – да неко умре од глади јер нема ништа, а други да бахато узима и расипа све. Али ако је природно, не значи да је праведно, не значи да је достојанствено и добро. И зато слиједи да човјек мора да узме ствари у своје руке и направи праведно друштво.
И ово је добар поглед, јер човјек инстинктивно и без имало сумње зна да мора својом вољом да се бори против негативних утицаја елемената природе.
Да ли је дакле природно праведно, или је праведно природно? Ови екстреми наравно не постоје. По самој потреби живота, оба система су у пракси шири од овога. Али ипак - невољно. У њиховој основи ипак стоји једна од ових крајности, једна је примарна вриједност а друга је другоразредна
Социјализам говори: правда је у нашим рукама, а ми смо близу природнх закона, јер ће наши најпаметнији синови направити најбоље законе.
Капитализам каже: ми поштујемо придодан ток ствари, а нисмо никада далеко од правде, јер је и правда човјеку природна, и увијек ће имати своје мјесто у поретку “невидљиве руке”.
Оба су система уствари идолопоклоничка. Често до фанатизма.
Капитализам идолизује природне законе. Поставља их за врховни ауторитет. Инсистира да ће “невидљива рука” неминовно поставити све ствари на своје мјесто, само ако се умишљени властодршци не буду мијешали наметањем своје ситне личне воље. И тај се ауторитет признаје галантно, без много интересовања за стварни, живи извор и стварни, живи смисао и циљ тих закона. И уствари се идеализује човјек, са позивом да овлада природним законима и потчини их себи.
Социјализам идолизује идеју праведности. А тиме уствари, човјека, јер идеја праведности у социјаизму је људска, људи су је у социјализму осмислили. А колико се тек без мјере идолизује човјек, појединац који је носиоц те идеје. Без мјере.
У оба случаја се идолизује нешто што не посједује стварну, живу моћ да направи ствари добрим. Као што се и Ааврам питао: “Како је могуће да комад камена буде бог?”, тако је нејасно како закони материје могу бити ауторитет, а не алат. А и како човјек може бити извор и смисао самом себи, а да то већ досад није показао? Али ту немоћ ми људи нисмо склони да признамо, нити чак и да је уопште примијетимо. Сувише волимо слику на којој смо ми људи, упркос свему, сјајни (ми више, други мање).
Али та је слика нетачна. У основи свега је Бог, стварни и живи: Извор и Смисао и Ствараоц свега. Пут, Истина и Живот. Са којим је могуће у потпуности прихватити и ујединити, овакве, наизглед супростављене ставове.
Јер природне законе је природно прихватити, али не као врховну вриједност, немилосрдну и апстрактну, него као нешто што је Бог створио и дао нам да користимо са одговорношћу и поштовањем.
И потпуно је природно да је човјек створен за много више од поштовања природних закона, и природне борбе јачег и слабијег. И да има вољу и одговорност да дјелује на такав начин. Али не може сам, својим нејаким врлинама, а поготово не арогантно не марећи за Извор и Смисао, да створи неко идеално боље сутра, рај којем исто тако природно тежи.
Ово је добар поглед, јер природни закони заиста постоје и у друштву и у економији. Многи је човјек пропао или уништио породицу или заједницу, зато што се оглушио о добре законе “домаћиновања” (економије). и многи је политичар и властодржац корумпирао и зауставио природне токове људске активности и новца, зато што је мислио да произвољним законима и порезима може да их по својој вољи управља, преграђује, отвара.
Социјализам и комунизам, с друге стране, у основи имају, барем у оном честитом схватању многих, инсистирање да ствари морају бити боље него што природно јесу или могу да буду. Јер природне су и лоше ствари – да неко умре од глади јер нема ништа, а други да бахато узима и расипа све. Али ако је природно, не значи да је праведно, не значи да је достојанствено и добро. И зато слиједи да човјек мора да узме ствари у своје руке и направи праведно друштво.
И ово је добар поглед, јер човјек инстинктивно и без имало сумње зна да мора својом вољом да се бори против негативних утицаја елемената природе.
Да ли је дакле природно праведно, или је праведно природно? Ови екстреми наравно не постоје. По самој потреби живота, оба система су у пракси шири од овога. Али ипак - невољно. У њиховој основи ипак стоји једна од ових крајности, једна је примарна вриједност а друга је другоразредна
Социјализам говори: правда је у нашим рукама, а ми смо близу природнх закона, јер ће наши најпаметнији синови направити најбоље законе.
Капитализам каже: ми поштујемо придодан ток ствари, а нисмо никада далеко од правде, јер је и правда човјеку природна, и увијек ће имати своје мјесто у поретку “невидљиве руке”.
Оба су система уствари идолопоклоничка. Често до фанатизма.
Капитализам идолизује природне законе. Поставља их за врховни ауторитет. Инсистира да ће “невидљива рука” неминовно поставити све ствари на своје мјесто, само ако се умишљени властодршци не буду мијешали наметањем своје ситне личне воље. И тај се ауторитет признаје галантно, без много интересовања за стварни, живи извор и стварни, живи смисао и циљ тих закона. И уствари се идеализује човјек, са позивом да овлада природним законима и потчини их себи.
Социјализам идолизује идеју праведности. А тиме уствари, човјека, јер идеја праведности у социјаизму је људска, људи су је у социјализму осмислили. А колико се тек без мјере идолизује човјек, појединац који је носиоц те идеје. Без мјере.
У оба случаја се идолизује нешто што не посједује стварну, живу моћ да направи ствари добрим. Као што се и Ааврам питао: “Како је могуће да комад камена буде бог?”, тако је нејасно како закони материје могу бити ауторитет, а не алат. А и како човјек може бити извор и смисао самом себи, а да то већ досад није показао? Али ту немоћ ми људи нисмо склони да признамо, нити чак и да је уопште примијетимо. Сувише волимо слику на којој смо ми људи, упркос свему, сјајни (ми више, други мање).
Али та је слика нетачна. У основи свега је Бог, стварни и живи: Извор и Смисао и Ствараоц свега. Пут, Истина и Живот. Са којим је могуће у потпуности прихватити и ујединити, овакве, наизглед супростављене ставове.
Јер природне законе је природно прихватити, али не као врховну вриједност, немилосрдну и апстрактну, него као нешто што је Бог створио и дао нам да користимо са одговорношћу и поштовањем.
И потпуно је природно да је човјек створен за много више од поштовања природних закона, и природне борбе јачег и слабијег. И да има вољу и одговорност да дјелује на такав начин. Али не може сам, својим нејаким врлинама, а поготово не арогантно не марећи за Извор и Смисао, да створи неко идеално боље сутра, рај којем исто тако природно тежи.
