Ако имаш кућу и оставиш је „зубу времена“, полако ће да пропада док се потпуно не уруши. То је закон материје и материјалног свијета - ентропија.
А вегетација која буја око напуштене куће – закон и принцип живота. Биљке нису само материја, иначе би се и оне „урушавале“ као и кућа.
Ова два закона, начела, су директно супротстављени један другом, дјелују у потпуно супротним смјеровима.
Па и сама кућа, материјална ствар, да би се изградила и одржала, захтијева дјеловање по законима живота, насупрот законима материје, насупрот ентропији.
Тако ни живот не може ни да настане само из материје и само по законима материје. Јер не може материја, са једне стране, да буде подложна закону ентропије, која разграђује, а у исто вријеме да се понаша и трансформише по супротном закону, закону живота, који гради. Ако идеш доле, нећеш стићи горе, ако идеш лијево нећеш стићи десно.
Ентропија разграђује аутоматски, постепено претварајући материју у нешто за шта је потребно све мање и мање одржавања и труда. Насупрот томе, све што се гради, не само да захтијева труд да би се изградило, него и да би се таквим одржало. Гомила камења је прилично стабилна ствар, док кућа уопште није.
А живот посебно. Колико је само живот нестабилан и колико је лако наудити му, чак и до те мјере да се угаси. Ентропија не само да не одржава и не подржава живот, него је потребно свакодневно супротно дјеловање, свакодневни велики труд, пажња, жеља, љубав, смисао, да би уопште опстао из дана у дан.
Не само живот, него чак ни кућа не може да настане само по законима материјалне природе. Чак и када би се током милијарди година, неким случајем, неким стицајем безбројних околности, и склопило, само од себе, нешто налик на кућу, зар би такав случајан склоп околности потрајао дуже од тренутка, прије него што се промијени у неко сасвим другачије случајно стање?
