Вјера није слијепо вјеровање. Било да се ради о вјеровању догмама Цркве или вјеровању неким сасвим произвољним стварима.
То није чин гдје одлучимо да ћемо неком нешто вјеровати, једном или много пута, на ријеч или зато што је тај неко поуздани ауторитет или потврђени стручњак. То није ни неки једнострани, површан однос према свим стварима, знаним и незнаним, тако да им слијепо и олако вјерујемо.
Вјера у односу на слијепо вјеровање стоји исто као наука у односу на нагађање. Као што у науци чињенице без експеримента и без могућности понављања и потврде не вриједе много, тако је и вјера заснована прије свега на искуству и опиту. То је основ вјере, а никако да убиједимо себе у истинитост нечега само да би се боље осјећали. Без личног, директног искуства, тешко се може рећи да неко вјерује. И у томе се наука и вјера упоште међусобно не искључују, напротив, одлично се слажу.
Вјера је пут који човек прелази истражујући, учећи (свакако -- од искусних ауторитета), и првенствено проживљавајући сопственим искуством. Уз много труда и истинске муке, борбе и са самим собом, и са околностима, и са чиме све не, онај који то жели може да продубљује своје убјеђење и да постепено расвјетљава своје сумње (а који то човјек може бити да нема сумњи??). И да његово "ја вјерујем" не буде само празна ријеч, линија мањег отпора, конформизам, а уствари -- лијеност, него чврсто увјерење утврђено у самом животу.
Знати теоријски не значи много, било да смо научили из књига, од поузданог ауторитета, или једноставно вјеровали некоме на ријеч. Мора се бити, као што Пушкин каже, "син грешака тешких".
