Из књиге "Загледан у живот", Иван Алексадрович Иљин
______________________
Ма ко ти био, припреми се: приговор ће доспети и до тебе! Остати миран пред њим - то је снага карактера; стваралачки га искористити - то је вештина живљења.
Јасно је, неће нам бити лако да га поднесемо. "Хтео сам најбоље, савладао све потешкоће, учинио све што је у мојим моћима, а сад ми говоре: то је слабо! Па то су зановетања! Она ме понижавају. Она парализују мој животни узлет! Она успоравају моје стваралачке силе. Она сахрањују моју сигурност у себе. Шта да радим - да очајавам и одустанем? Или - да стрсем срамну тежину тог порицања? Али, на који начин?"
У таквим тренуцима рађа се искушење да измениш тактику и да оповргнеш самог порицатеља. Управо тако: "Ко сте ви који ми наносите увреду? Откуда вам право да ме држите на узди и спутавате? Па ви сте сами рђави људи! Ваша примедба је завидљива и нечасна. Сва ваша хтења ничу просто из нездраве подозривости. То су потпуно неозбиљне и непознате примедбе; такви порицатељи су злобна зановетала, а њихова боцкања у свакој речи нису ништа друго до ниска сплетка"...
Никада не идите тим путем - у пустош и злобну ситничавост! Никада се не понизите дотле! Безбројни завидњивци, недобронамерници и штеточине јурцају около и изливају своју жуч; и ко не поднесе ту жуч, тај им почиње подражавати.
Онај ко хоће да ствара, нека се одмах, испочетка, наоружа добром вољом. Онога ко искрено жели добро, не може оборити с ногу, чак ни пољуљати никаква злоба, никакво примедбарство. Оно што сам одиста желео знамо једино ја и Господ нада мном; нека излажу подсмеху оно што ми је пошло за руком. Али, ако је већ тако, и не може постојати примедба која би пољуљала моје поверење према себи и мој животни занос, због које бих очајавао и одустао.
Да би што више ојачала та спокојна равнотежа, препоручљиво је покидати духовну пупчану врпцу која ме повезује са мојим радом, али не пре него што се дело коначно доврши; али тада, после заврштека дела, коначно је ваља одсећи: не задржавајући се више на том делу, удаљити се, да би оно, као нешто довршено и савладано, било прихваћено кроз моју прошлост о којој судим сам, као господар и мајстор, "јер сад бих и ја могао да га учиним бољим". Тада ме више неће ни гледати као аутора оваквих или онаквих дела, и ја сам већ недодирњив; потпуно ћу се независно, као критичар, спорити са другим примедбарима о мом раду: они више и не зачикују мене, већ моју сенку, моју прошлост, у време кад ја сам већ живим у будућности, са мојим новим идејама.
Великодушно и слободно ћу тада сусрести своје критичаре и критиканте; нема потребе да их понижавам, Спремно и мирно ослушкујем њихово мишљење. Могу, како им је воља, хулити и порицати моје дело. Они ми служе и помжу ми. Ако су у праву, ја ћу проверити своје дело и свој стваралачки чин, покушаћу да установим како су ми промакли недостаци и грешке, иако сам усхтео савршенство. На тај начин, научићу се скромноси и смирењу, јер схватам да ме чак и моје најбоље намере "не спасавају од несавршенства". Ако примедбари нису у праву, ја ћу се научити на њиховој несигурној оцени, ан њиховим површним расуђивањима, на њиховом изопаченом укусу...
Само се не вреди вређати! Остати спкојан! Мир даје слободу идеја; слобода идеја води према тачном сагледавању ствари. А у ономе коме постоји склоност према тачности, у ономе ко јој служи - има нешто краљевско: он је сличан "прерушеном калифу". Да, прерушеном: јер другима уопште и није дато да то схвате...
______________________
Ма ко ти био, припреми се: приговор ће доспети и до тебе! Остати миран пред њим - то је снага карактера; стваралачки га искористити - то је вештина живљења.
Јасно је, неће нам бити лако да га поднесемо. "Хтео сам најбоље, савладао све потешкоће, учинио све што је у мојим моћима, а сад ми говоре: то је слабо! Па то су зановетања! Она ме понижавају. Она парализују мој животни узлет! Она успоравају моје стваралачке силе. Она сахрањују моју сигурност у себе. Шта да радим - да очајавам и одустанем? Или - да стрсем срамну тежину тог порицања? Али, на који начин?"
У таквим тренуцима рађа се искушење да измениш тактику и да оповргнеш самог порицатеља. Управо тако: "Ко сте ви који ми наносите увреду? Откуда вам право да ме држите на узди и спутавате? Па ви сте сами рђави људи! Ваша примедба је завидљива и нечасна. Сва ваша хтења ничу просто из нездраве подозривости. То су потпуно неозбиљне и непознате примедбе; такви порицатељи су злобна зановетала, а њихова боцкања у свакој речи нису ништа друго до ниска сплетка"...
Никада не идите тим путем - у пустош и злобну ситничавост! Никада се не понизите дотле! Безбројни завидњивци, недобронамерници и штеточине јурцају около и изливају своју жуч; и ко не поднесе ту жуч, тај им почиње подражавати.
Онај ко хоће да ствара, нека се одмах, испочетка, наоружа добром вољом. Онога ко искрено жели добро, не може оборити с ногу, чак ни пољуљати никаква злоба, никакво примедбарство. Оно што сам одиста желео знамо једино ја и Господ нада мном; нека излажу подсмеху оно што ми је пошло за руком. Али, ако је већ тако, и не може постојати примедба која би пољуљала моје поверење према себи и мој животни занос, због које бих очајавао и одустао.
Да би што више ојачала та спокојна равнотежа, препоручљиво је покидати духовну пупчану врпцу која ме повезује са мојим радом, али не пре него што се дело коначно доврши; али тада, после заврштека дела, коначно је ваља одсећи: не задржавајући се више на том делу, удаљити се, да би оно, као нешто довршено и савладано, било прихваћено кроз моју прошлост о којој судим сам, као господар и мајстор, "јер сад бих и ја могао да га учиним бољим". Тада ме више неће ни гледати као аутора оваквих или онаквих дела, и ја сам већ недодирњив; потпуно ћу се независно, као критичар, спорити са другим примедбарима о мом раду: они више и не зачикују мене, већ моју сенку, моју прошлост, у време кад ја сам већ живим у будућности, са мојим новим идејама.
Великодушно и слободно ћу тада сусрести своје критичаре и критиканте; нема потребе да их понижавам, Спремно и мирно ослушкујем њихово мишљење. Могу, како им је воља, хулити и порицати моје дело. Они ми служе и помжу ми. Ако су у праву, ја ћу проверити своје дело и свој стваралачки чин, покушаћу да установим како су ми промакли недостаци и грешке, иако сам усхтео савршенство. На тај начин, научићу се скромноси и смирењу, јер схватам да ме чак и моје најбоље намере "не спасавају од несавршенства". Ако примедбари нису у праву, ја ћу се научити на њиховој несигурној оцени, ан њиховим површним расуђивањима, на њиховом изопаченом укусу...
Само се не вреди вређати! Остати спкојан! Мир даје слободу идеја; слобода идеја води према тачном сагледавању ствари. А у ономе коме постоји склоност према тачности, у ономе ко јој служи - има нешто краљевско: он је сличан "прерушеном калифу". Да, прерушеном: јер другима уопште и није дато да то схвате...
