"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.
Прије неколико година сам слушао на радију ове кратке емисије, и био сам фасциниран свијетом који ми се откривао у њима.
Од једног, непознатог, скоро мрачног свијета, углавном нејасног, за којега сам подразумијевао да једноставно припада неким прошлим временима, која се не могу ни разумјети без детаљне, малтене професионалне историјске анализе, одједном сам упознао свијет у којем сам јасно видио ово наше вријеме, савременике, блиске и конкретне људе и ситуације, па и самога себе.
Запањује ме и дан данас, до које мјере и детаља се и нама у данашње вријеме једноставно понављају исте ствари, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена
Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова.
Начин објашњавања догађаја у овим емисијама је једноставан, директан и веома близак нашем данашњем животу.
У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају старозавјетне догађаје и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.
Могу се наћи на сљедећем линку:
http://www.trninic.info/library/katehizis
"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."
----------------------------------------------
"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.
Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.
Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.
Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.
То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.
Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.
Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.
Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.
Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.
..."
Прије неколико година сам слушао на радију ове кратке емисије, и био сам фасциниран свијетом који ми се откривао у њима.
Од једног, непознатог, скоро мрачног свијета, углавном нејасног, за којега сам подразумијевао да једноставно припада неким прошлим временима, која се не могу ни разумјети без детаљне, малтене професионалне историјске анализе, одједном сам упознао свијет у којем сам јасно видио ово наше вријеме, савременике, блиске и конкретне људе и ситуације, па и самога себе.
Запањује ме и дан данас, до које мјере и детаља се и нама у данашње вријеме једноставно понављају исте ствари, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена
Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова.
Начин објашњавања догађаја у овим емисијама је једноставан, директан и веома близак нашем данашњем животу.
У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају старозавјетне догађаје и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.
Могу се наћи на сљедећем линку:
http://www.trninic.info/library/katehizis
"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."
----------------------------------------------
"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.
Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.
Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.
Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.
То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.
Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.
Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.
Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.
Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.
..."
No comments:
Post a Comment