Комунизам и социјализам су ипак само идеје коју су осмислили неки људи у не тако давна времена. А зар прије тога свијет није постојао? Са свим величанственим, добрим људским тежњама и поривима? Комунизам је изграђен на искуству пре њега, али је одлучио да систематизује и идеологизира класни морал, тј. равноправност класа.
Социјализам се борио за пролетаријат, и зато смо сви постали пролетери. Не само да је нестала средња класа, него су нестали и домаћини, сељаци, па и имућни људи, а и многе друге класе су изгубиле своје посебне особине. Остадоше само пролетери, политичари који као бране пролетере, и безобзирни лопови, као фол непријатељи, а уствари кафанско друштво политичара. А сви уствари пролетери, бивши или садашњи.
И зар није интересантно да ова класна подјела узима маха и на капиталистичком западу? Да, разлике постоје, али у нијансама све мањим и тањим. Али тренутне разлике на страну, сви конвергирају ка истим вриједностима и истим односима. Све више и више царује исти принцип.
Термини социјализам и капитализам су архаични. Могу се правилно примијенити само на прошле догађаје. Данас, све је значајнија другачија подјела, и царују другачије вриједности: да власт више не мора уопште да говори истину (али уопште), да се највећи послови и трансакције завршавају испод жита или иза завјесе, да више нисмо сигурни ко стоји иза ове или оне бомбе или напада, али страхујемо да ће их бити још. И да тиме несигурност, страх, а онда и бијес све више расту.
И ова слика, зар је другачија у западним него у источним земљама? Тја..., нијансе су све мање и тање. А принцип је исти: нестанак морала, лаж, корупција, страх, бијес. Нема ту ни с од социјализма, ни к од капитализма.
Не можеш морал ситематизовати. Можеш подржавати одређени морал, и то је у реду, сваки то систем ради, али не можеш направити рецепт за срећу: Револуција, побједа радничке класе, укидање новца, рај. Не можеш тај пут оцртати идеологијом и законом, па да кажеш, е сад је ок, имамо рецепт. Макар била најбоља намјера.
Исто као што је узалудно очекивати да ће природне силе сопствених интереса успоставити најбољи могући морал. Као, природни је, па то значи да бољи не може ни бити. Оптимално стање. И у овоме се може видјети и добра намјера, чак и одређена скромност у односу на величанствену природу око нас. Али је то погрешно усмјерено. Морал, или извор морала, нису закони, колико год природни били (и шта год "природно" у том смислу уствари значило).
Морал нису чак ни лична правила моралног понашања. Морал је покрет воље, човјекове, да очисти себе, своју душу и своје срце, и на тај начин се приближи свом Творцу и постане што је могуће више налик Њему. Па кад мало успије да се у овом покрету помјери, онда може очекивати да његова дјела у животу буду боља, моралнија. И то без обзира на несавршени систем у ком живи (а несавршен ће увијек бити, који год био и како год се звао). Нема правила, рецепта. Сваки закон се да изиграти, и изигран је безброј пута. Само чисто срце омогућава да не направиш неку гадост.
А систем? Систем је важан, наравно, али секундаран. Он свакако и настаје и бива управо онакав каквог га ми, из својих душа пројектујемо, и мислимо да треба да буде.
Сувише се и очекује од система. Систем мора имати функционалан суд и функционалне законе, једнаке за све. (и то је та једнакост која нам је потребна, а не једнакост да сви имамо исто пара)
И не смије тежити да направи рај на земљи. Најдубље, суштинске проблеме људске природе ни један систем није ријешио. Ако није још и горе направио. Са људском природом се морамо носити ми сами, свакодневно у свом животу.
