Tuesday, May 2, 2017

Вјера и слијепо вјеровање


Вјера није слијепо вјеровање. Било да се ради о вјеровању догмама Цркве или вјеровању неким сасвим произвољним стварима. 

То није чин гдје одлучимо да ћемо неком нешто вјеровати, једном или много пута, на ријеч или зато што је тај неко поуздани ауторитет или потврђени стручњак. То није ни неки једнострани, површан однос према свим стварима, знаним и незнаним, тако да им слијепо и олако вјерујемо.

Вјера у односу на слијепо вјеровање стоји исто као наука у односу на нагађање. Као што у науци чињенице без експеримента и без могућности понављања и потврде не вриједе много, тако је и вјера заснована прије свега на искуству и опиту. То је основ вјере, а никако да убиједимо себе у истинитост нечега само да би се боље осјећали. Без личног, директног искуства, тешко се може рећи да неко вјерује. И у томе се наука и вјера упоште међусобно не искључују, напротив, одлично се слажу.

Вјера је пут који човек прелази истражујући, учећи (свакако -- од искусних ауторитета), и првенствено проживљавајући сопственим искуством. Уз много труда и истинске муке, борбе и са самим собом, и са околностима, и са чиме све не, онај који то жели може да продубљује своје убјеђење и да постепено расвјетљава своје сумње (а који то човјек може бити да нема сумњи??). И да његово "ја вјерујем" не буде само празна ријеч, линија мањег отпора, конформизам, а уствари -- лијеност, него чврсто увјерење утврђено у самом животу. 

Знати теоријски не значи много, било да смо научили из књига, од поузданог ауторитета, или једноставно вјеровали некоме на ријеч. Мора се бити, као што Пушкин каже, "син грешака тешких". 


Monday, September 26, 2016

Природно или праведно

Капитализам стоји на ставу да у економији и друштвеним односима постоје неприкосновени природни закони који је неопхондо поштовати. Чак и ако их не познајемо довољно, чак и ако су енормно комплексни, поштено и мудро је не игнористати их, макар их због тога назвали и “невидљивом руком”.

Ово је добар поглед, јер природни закони заиста постоје и у друштву и у економији. Многи је човјек пропао или уништио породицу или заједницу, зато што се оглушио о добре законе “домаћиновања” (економије). и многи је политичар и властодржац корумпирао и зауставио природне токове људске активности и новца, зато што је мислио да произвољним законима и порезима може да их по својој вољи управља, преграђује, отвара.

Социјализам и комунизам, с друге стране, у основи имају, барем у оном честитом схватању многих, инсистирање да ствари морају бити боље него што природно јесу или могу да буду. Јер природне су и лоше ствари – да неко умре од глади јер нема ништа, а други да бахато узима и расипа све. Али ако је природно, не значи да је праведно, не значи да је достојанствено и добро. И зато слиједи да човјек мора да узме ствари у своје руке и направи праведно друштво.

И ово је добар поглед, јер човјек инстинктивно и без имало сумње зна да мора својом вољом да се бори против негативних утицаја елемената природе.

Да ли је дакле природно праведно, или је праведно природно? Ови екстреми наравно не постоје. По самој потреби живота, оба система су у пракси шири од овога. Али ипак - невољно. У њиховој основи ипак стоји једна од ових крајности, једна је примарна вриједност а друга је другоразредна

Социјализам говори: правда је у нашим рукама, а ми смо близу природнх закона, јер ће наши најпаметнији синови направити најбоље законе.

Капитализам каже: ми поштујемо придодан ток ствари, а нисмо никада далеко од правде, јер је и правда човјеку природна, и увијек ће имати своје мјесто у поретку “невидљиве руке”.

Оба су система уствари идолопоклоничка. Често до фанатизма.

Капитализам идолизује природне законе. Поставља их за врховни ауторитет. Инсистира да ће “невидљива рука” неминовно поставити све ствари на своје мјесто, само ако се умишљени властодршци не буду мијешали наметањем своје ситне личне воље. И тај се ауторитет признаје галантно, без много интересовања за стварни, живи извор и стварни, живи смисао и циљ тих закона. И уствари се идеализује човјек, са позивом да овлада природним законима и потчини их себи.

Социјализам идолизује идеју праведности. А тиме уствари, човјека, јер идеја праведности у социјаизму је људска, људи су је у социјализму осмислили. А колико се тек без мјере идолизује човјек, појединац који је носиоц те идеје. Без мјере.

У оба случаја се идолизује нешто што не посједује стварну, живу моћ да направи ствари добрим. Као што се и Ааврам питао: “Како је могуће да комад камена буде бог?”, тако је нејасно како закони материје могу бити ауторитет, а не алат. А и како човјек може бити извор и смисао самом себи, а да то већ досад није показао? Али ту немоћ ми људи нисмо склони да признамо, нити чак и да је уопште примијетимо. Сувише волимо слику на којој смо ми људи, упркос свему, сјајни (ми више, други мање).

Али та је слика нетачна. У основи свега је Бог, стварни и живи: Извор и Смисао и Ствараоц свега. Пут, Истина и Живот. Са којим је могуће у потпуности прихватити и ујединити, овакве, наизглед супростављене ставове.

Јер природне законе је природно прихватити, али не као врховну вриједност, немилосрдну и апстрактну, него као нешто што је Бог створио и дао нам да користимо са одговорношћу и поштовањем.

И потпуно је природно да је човјек створен за много више од поштовања природних закона, и природне борбе јачег и слабијег. И да има вољу и одговорност да дјелује на такав начин. Али не може сам, својим нејаким врлинама, а поготово не арогантно не марећи за Извор и Смисао, да створи неко идеално боље сутра, рај којем исто тако природно тежи.

Saturday, June 25, 2016

BREXIT

Komentariše se o tome kako su se Britanci odlučili protiv "zajedništva" i za "podizanje zidova" i sl. Ja ne vidim da se uopšte ovde o tome radi. Uostalom, ta specifična tema "podizanja zidova" je u primarnom fokusu medija samo u zadnje vrijeme, zadnjih mjeseci. A pogledajte o čemu se pričalo posljednjih 10 godina.

Molim vas, pogledajte diskusije koje su se vodile u evropskom parlamentu u posljednjih desetak godina. Ima ih na youtube-u koliko hoćeš. Poslušajte kako govore EU predsjednici raznih EU tijela, kao što je npr Baroso (ili van Rumpoj, Junker, Šulc). Užasna, nevjerovatna demagogija, šuplja priča, sastavljena od fraza, i nikad ne odgovarajući direktno na jasne probleme i pitanja. Uvijek se sve svede na "unity", "we need strong European team", "union for the citizens", "today we start the new Europe" (nekoliko puta zadnjih godina), "We must send the message that we will stick together and together overcome this crisis", "this is THE ONLY way", "it will require time, determination, persistence" i slično.

A u realnosti ide ovo: "Grčka ne smije raspisati izbore, ako ovo ili ono", "Referendum Francuske o ustavu ništa ne znači". "Ne smijemo obraćati pažnju na odluku Iraca". Bilo koje pitanje koje se postavi, ili zamjerka koja se uputi, ne dobija odgovor, nego samo direktivu. Kao maloj djeci. I još plus gomilu ružnih, blatnjavih etiketa: "populists", "ekstremists", "ultra nationalists". Znači, bolje ne pitaj ništa, ne komentariši.

Pa zar je to zajedništvo? Zar to može doprinijeti zajedništvu ili bilo kakvim dobrim odnosima, koji poštuju drugu ličnost? Ne, nego upravo suprotno bilo kakvoj zajednici i poštovanju, to je arogancija birokrata i njihov osjećaj elitizma. Baš kao što je naš premijer rekao ovih dana "Iako sam siguran da bi se građani Srbije slično izjasnili kao Britanci, siguran sam i da žele bolju budućnost, zato ostajemo na putu EU". Mislim svarno...

Pjesnik je upravo ovo opisao davno:

"koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve
koliko pokradenih misli iza koji ne stoji ništa osim mržnje sujete vlasti"

Sunday, April 24, 2016

Порицање (Иван Иљин)

Из књиге "Загледан у живот", Иван Алексадрович Иљин
______________________

Ма ко ти био, припреми се: приговор ће доспети и до тебе! Остати миран пред њим - то је снага карактера; стваралачки га искористити - то је вештина живљења.

Јасно је, неће нам бити лако да га поднесемо. "Хтео сам најбоље, савладао све потешкоће, учинио све што је у мојим моћима, а сад ми говоре: то је слабо! Па то су зановетања! Она ме понижавају. Она парализују мој животни узлет! Она успоравају моје стваралачке силе. Она сахрањују моју сигурност у себе. Шта да радим - да очајавам и одустанем? Или - да стрсем срамну тежину тог порицања? Али, на који начин?"

У таквим тренуцима рађа се искушење да измениш тактику и да оповргнеш самог порицатеља. Управо тако: "Ко сте ви који ми наносите увреду? Откуда вам право да ме држите на узди и спутавате? Па ви сте сами рђави људи! Ваша примедба је завидљива и нечасна. Сва ваша хтења ничу просто из нездраве подозривости. То су потпуно неозбиљне и непознате примедбе; такви порицатељи су злобна зановетала, а њихова боцкања у свакој речи нису ништа друго до ниска сплетка"...

Никада не идите тим путем - у пустош и злобну ситничавост! Никада се не понизите дотле! Безбројни завидњивци, недобронамерници и штеточине јурцају около и изливају своју жуч; и ко не поднесе ту жуч, тај им почиње подражавати.

Онај ко хоће да ствара, нека се одмах, испочетка, наоружа добром вољом. Онога ко искрено жели добро, не може оборити с ногу, чак ни пољуљати никаква злоба, никакво примедбарство. Оно што сам одиста желео знамо једино ја и Господ нада мном; нека излажу подсмеху оно што ми је пошло за руком. Али, ако је већ тако, и не може постојати примедба која би пољуљала моје поверење према себи и мој животни занос, због које бих очајавао и одустао.

Да би што више ојачала та спокојна равнотежа, препоручљиво је покидати духовну пупчану врпцу која ме повезује са мојим радом, али не пре него што се дело коначно доврши; али тада, после заврштека дела, коначно је ваља одсећи: не задржавајући се више на том делу, удаљити се, да би оно, као нешто довршено и савладано, било прихваћено кроз моју прошлост о којој судим сам, као господар и мајстор, "јер сад бих и ја могао да га учиним бољим". Тада ме више неће ни гледати као аутора оваквих или онаквих дела, и ја сам већ недодирњив; потпуно ћу се независно, као критичар, спорити са другим примедбарима о мом раду: они више и не зачикују мене, већ моју сенку, моју прошлост, у време кад ја сам већ живим у будућности, са мојим новим идејама.

Великодушно и слободно ћу тада сусрести своје критичаре и критиканте; нема потребе да их понижавам, Спремно и мирно ослушкујем њихово мишљење. Могу, како им је воља, хулити и порицати моје дело. Они ми служе и помжу ми. Ако су у праву, ја ћу проверити своје дело и свој стваралачки чин, покушаћу да установим како су ми промакли недостаци и грешке, иако сам усхтео савршенство. На тај начин, научићу се скромноси и смирењу, јер схватам да ме чак и моје најбоље намере "не спасавају од несавршенства". Ако примедбари нису у праву, ја ћу се научити на њиховој несигурној оцени, ан њиховим површним расуђивањима, на њиховом изопаченом укусу...

Само се не вреди вређати! Остати спкојан! Мир даје слободу идеја; слобода идеја води према тачном сагледавању ствари. А у ономе коме постоји склоност према тачности, у ономе ко јој служи - има нешто краљевско: он је сличан "прерушеном калифу". Да, прерушеном: јер другима уопште и није дато да то схвате...

Friday, May 1, 2015

Уз 1. мај, празник рада

Комунизам и социјализам су ипак само идеје коју су осмислили неки људи у не тако давна времена. А зар прије тога свијет није постојао? Са свим величанственим, добрим људским тежњама и поривима? Комунизам је изграђен на искуству пре њега, али је одлучио да систематизује и идеологизира класни морал, тј. равноправност класа. Социјализам се борио за пролетаријат, и зато смо сви постали пролетери. Не само да је нестала средња класа, него су нестали и домаћини, сељаци, па и имућни људи, а и многе друге класе су изгубиле своје посебне особине. Остадоше само пролетери, политичари који као бране пролетере, и безобзирни лопови, као фол непријатељи, а уствари кафанско друштво политичара. А сви уствари пролетери, бивши или садашњи. И зар није интересантно да ова класна подјела узима маха и на капиталистичком западу? Да, разлике постоје, али у нијансама све мањим и тањим. Али тренутне разлике на страну, сви конвергирају ка истим вриједностима и истим односима. Све више и више царује исти принцип. Термини социјализам и капитализам су архаични. Могу се правилно примијенити само на прошле догађаје. Данас, све је значајнија другачија подјела, и царују другачије вриједности: да власт више не мора уопште да говори истину (али уопште), да се највећи послови и трансакције завршавају испод жита или иза завјесе, да више нисмо сигурни ко стоји иза ове или оне бомбе или напада, али страхујемо да ће их бити још. И да тиме несигурност, страх, а онда и бијес све више расту. И ова слика, зар је другачија у западним него у источним земљама? Тја..., нијансе су све мање и тање. А принцип је исти: нестанак морала, лаж, корупција, страх, бијес. Нема ту ни с од социјализма, ни к од капитализма. Не можеш морал ситематизовати. Можеш подржавати одређени морал, и то је у реду, сваки то систем ради, али не можеш направити рецепт за срећу: Револуција, побједа радничке класе, укидање новца, рај. Не можеш тај пут оцртати идеологијом и законом, па да кажеш, е сад је ок, имамо рецепт. Макар била најбоља намјера. Исто као што је узалудно очекивати да ће природне силе сопствених интереса успоставити најбољи могући морал. Као, природни је, па то значи да бољи не може ни бити. Оптимално стање. И у овоме се може видјети и добра намјера, чак и одређена скромност у односу на величанствену природу око нас. Али је то погрешно усмјерено. Морал, или извор морала, нису закони, колико год природни били (и шта год "природно" у том смислу уствари значило). Морал нису чак ни лична правила моралног понашања. Морал је покрет воље, човјекове, да очисти себе, своју душу и своје срце, и на тај начин се приближи свом Творцу и постане што је могуће више налик Њему. Па кад мало успије да се у овом покрету помјери, онда може очекивати да његова дјела у животу буду боља, моралнија. И то без обзира на несавршени систем у ком живи (а несавршен ће увијек бити, који год био и како год се звао). Нема правила, рецепта. Сваки закон се да изиграти, и изигран је безброј пута. Само чисто срце омогућава да не направиш неку гадост. А систем? Систем је важан, наравно, али секундаран. Он свакако и настаје и бива управо онакав каквог га ми, из својих душа пројектујемо, и мислимо да треба да буде. Сувише се и очекује од система. Систем мора имати функционалан суд и функционалне законе, једнаке за све. (и то је та једнакост која нам је потребна, а не једнакост да сви имамо исто пара) И не смије тежити да направи рај на земљи. Најдубље, суштинске проблеме људске природе ни један систем није ријешио. Ако није још и горе направио. Са људском природом се морамо носити ми сами, свакодневно у свом животу.

Wednesday, February 23, 2011

Ayn Rand, capitalism


I'd like to emphasize one point about liberal capitalism. To be precise, I should use the phrase "real capitalism", as opposed to today’s "capitalist" systems throughout the world. Thus meaning  - the work of Adam Smith, Carl Menger, Ludwig Von Mises, the experience of the 19th century and so on, which is not the same, and is even often contrary to today's political systems in the West that are often labeled as “non-free”, with significant elements of “socialism”.

And also -- Ayn Rand, who, by her own words, attempted to produce an underlying philosophy for capitalism.


On one hand, I respect and find very natural many ideas, standpoints and practical explanations expressed in “real capitalism”. Rand's Atlas Shrugged is filled with so many brilliant, eerie in the reality of the details, descriptions of corruption, and very natural and straightforward responses of the main characters.


What's more, I am pretty fond of the deeper analysis of the phenomena, that permeates the events in the book -- it is nicely presented that it all boils down to very personal traits of honesty or dishonesty to oneself and others, even in smallest of situations.


However, I always find a significant issue with any attempt to place capitalism or material economy in general, at the root of human action, life and the world around us. That is, these ideas and concepts are practical, useful, honest, natural, but exactly and only within the context of material economy; they do not explain the purpose or the source of the world around us, and the position of man and material world within it. And any such attempt, in fact, turns it into a destructive outlook instead of constructive.


Basic axioms in the liberal capitalism are all focused on the man’s well being in this world and production of material goods. The essential questions of “why”, “where is the source”, “what is the purpose” are not really being asked. There is no real, living God in capitalism (not that there is one in socialism either). It is assumed that we need to deal with the world as we see it, and that the goal is to fare good in our lives. Key concepts and tools, whose source is not contemplated in depth, are taken to be freedom and reason. Anything beyond that is not considered as an essential question.


So, capitalism (particularly Ayn Rand's capitalism) is a "this world's" affair. It is a closed system, where everything begins with the necessities of life on Earth, and ends when they end. Everything else, including God, is just part of the "necessities". Consequently, the highest authority is man, and the most virtuous activity is production. Not surprisingly then (although odd on first read) that we see in “Atlas Shrugged” children playing on a scrap yard and indignantly consider their activity to be “adventurous exploration of the world”.


While “non material” production is recognized just as important as “material”, and while ideas are considered to be the beginning of every activity and every result, they are simply considered choices on Earth, “earthly fruits” we get to pick or not in our lives, just like the material goods are. And all the consequences of actions and ideas are considered significant only in this life. The realm of ideas and spirituality is just the “capacity” of productive life on Earth. Thus, the production is considered "sacred", and “producer” (whether strictly material or not) is “god”. In that sense, ideas and spiritual matters are considered inherently materialistic, i.e. "of this world".


It is just as if we had lively paintings of beautiful nature that really lighten up our house and make us inspired in doing chores, but we never give but a though that those mountains exist in reality somewhere, let alone venture to go out into the mountains. We remain content with “using” them indirectly to improve the “affairs” and the atmosphere in the house. Such “nature” is also then our possession, being on a picture, which we utilize to our ends.


It is not then surprising that such philosophy yields, for example, the Ayn Rand’s "Virtue of Selfishness". It is understandable. There is simply no other possibility for a world without God, the world in which man is god, than to value our human capacities the most. Whether it is "virtue" of selfishness, or "virtue" of social happiness, it all begins and ends with man. And the “best man”, the most “free and capable producer” is “god”, and allowed to set absolutes. And, again, it is only natural that in “Atlas Shrugged”, the main character at the end of the book kills a man, a guard, out of sheer principle, simply because the guard is indecisive about “the true virtues”. Of course, what else can happen, because, to paraphrase Dostoyevsky, where there is no real, living God, we are gods ourselves, and everything is permissible.


But man is not God. Man simply cannot create, produce and give what he doesn't have. A small child cannot be a caring head of a household or a CEO when he doesn't have the means - material, psychological, spiritual.


Saying that the man has the means to be god, is simply and obviously not true. Saying that he does, but hasn't developed them yet, and we just need the time, is irresponsible and careless (when not intentional) speculation. Saying that it doesn't matter, and that, by the running evidence, he is still god in the nature, is arrogant and an attempt to take away which is not man’s to take.

Старозавјетни катехизис

"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.

Прије неколико година сам слушао на радију ове кратке емисије, и био сам фасциниран свијетом који ми се откривао у њима. 

Од једног, непознатог, скоро мрачног свијета, углавном нејасног, за којега сам подразумијевао да једноставно припада неким прошлим временима, која се не могу ни разумјети без детаљне, малтене професионалне историјске анализе, одједном сам упознао свијет у којем сам јасно видио ово наше вријеме, савременике, блиске и конкретне људе и ситуације, па и самога себе. 

Запањује ме и дан данас, до које мјере и детаља се и нама у данашње вријеме једноставно понављају исте ствари, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена

Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова. 

Начин објашњавања догађаја у овим емисијама је једноставан, директан и веома близак нашем данашњем животу.

У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају старозавјетне догађаје и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија. 

Могу се наћи на сљедећем линку:


http://www.trninic.info/library/katehizis


"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота." 
----------------------------------------------

"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.

Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.

Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.

Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.

То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.
Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.

Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.

Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.

Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.
..."